Задругарство Републике Српске има дугогодишњу традицију, више од једног вијека и пролазило је кроз различите фазе свог развоја и дјеловања, биљежећи успоне и падове, како у свом организационом, тако и у материјалном развоју. Смјењивале су се реорганизације, интеграције, ликвидације и друге промјене облика организовања задружног сектора. Задругарство на подручју Републике Српске датира од 1888. године када су жељезнички радници у Дервенти основали прву привредну установу на задружним основама на подручју Републике Српске и Босне и Херцеговине.
С обзиром да је подручје Републике Српске располагало и располаже са значајним аграрним ресурсима, логично је да Република Српска има богату задружну историју и традицију земљорадничког и пољопривредног задругарства и задружног покрета. Република Српска може да се поноси историјом свога земљорадничког и пољопривредног задругарства, од настанка до данас.
Прве задруге у Републици Српској настале су у сеоским срединама и биле су плод сељака који су деценијама дијелили зло и добро са својим задругама и имале су искључиво кредитни карактер. Хроничари су записали да је семберско село Бродац, далеке 1906. године, добило прву кредитну задругу која се звала “Српска земљорадничка кредитна задруга са неограниченим јемством”, а њен утемељитељ био је сеоски свештеник Михајло Јовановић.
Само годину дана касније, 1907. године основана је прва земљорадничка задруга у селу Штрпци код Вишеграда и звала се „Српска земљорадничка задруга, удружење са неограниченим јемством“, гдје се и данас налази зграда Задруге, а 1909. године основана је и прва земљорадничка произвођачка задруга. Њени оснивачи били су Италијански колонисти у селу Маховљани код Бања Луке и имала је врло знаковит назив “Задруга произвођача вина у Маховљанима”
Јачање задруга зауставио је Први свјетски рат, али већина њих је наставила рад послије 1918. године и радиле су све до 1941. године. По завршетку Другог свјетског рада долази до брзог развоја задругарства оснивањем пољопривредних и сељачких радних задруга, задружних организација и организација коопераната. Уз све своје мане, задруге тога времена су имале значајан утицај на развој пољопривредне производње.
Задруге су оснивале своје задружне савезе, у почетку земљорадничке савезе са националним обиљежјем (до 1927. године била су четири, и то српски, хрватски, бошњачки (муслимански) и њемачки), 1946. године формиран је Главни савез земљорадничких задруга НР БиХ, који каснијим трансформацијама мијења назив у Главни задружни савез НР БиХ. У оквиру ових савеза дјеловали су срески савези земљорадничких задруга и пословни задружни савези по врстама дјелатности задруга. Законом о организирању јединствених привредних комора из 1962. године долази до формално-правног нестанка Главног задружног савеза НРБиХ, да би на иницијативу задруга и задружних радника 1977. године дошло до формирања Задружног савеза Босне и Херцеговине у оквиру којег су дјеловали основни задружни савези на регионалном нивоу.
У транзиционом периоду (од 1990 до 2000. године) земљорадничко задругарство у Републици Српској било је запостављено и на маргинама привредне реформе. Доношењем Закона о земљорадничким задругама Републике Српске, на иницијативу земљорадничких задруга 1999. године долази до оснивања Земљорадничког задружног савеза Републике Српске као кровне институције задружног сектора у Републици Српској. Пољопривредни Задружни савез Републике Српске и пољопривредно задругарство у Републици Српској данас функционише у складу са Законом о пољопривредним задругама Републике Српске донешеним 2008. године.